Пре свега треба истаћи да по Закону о раду, као и другим пратећим позитивним прописима РС, без обзира да ли је у питању ванредно стање или редовни услови за рад, нема разлике у раду на даљину и раду из просторија послодавца, у ком смислу запослени има идентична права, а све у складу са чланом 42 став 4, 5 и 6 Закона о раду.
У погледу ове врсте рада важна чињеница је да овај модел запошљавања има битне погодности у виду смањења одређених трошкова, конкретно трошкова закупа пословног простора за обављање делатности и трошкова на име накнаде за превоз запослених. Овај став је пре свега у погледу смањења трошкова превоза заузет од стране судова у Републици Србији, док је за остале трошкове утврђено да припадају запосленом као да ради у просторијама послодавца, конкретно трошкова на име накнаде за исхрану и трошкова на име регреса за коришћење годишњег одмора. Такође, све одредбе Закона о раду о распореду и прерасподели радног времена, прековременом раду, ноћном раду, одморима и одсуствовањима примењују се као и код обављања послова у просторијама послодавца осим ако нису дефинисани другачије општим актом и уговором о раду.
Дакле, тумачењем важећих законских норми долази се до закључка да Закон о раду оставља могућност послодавцу да утврди својим општим актом и уговором о раду другачији начин и обим рада, с тим да тако утврђена права не могу бити мања од права утврђених Законом. Ова чињеница је битна, па понављамо да тако утврђена права не могу бити мања од права утврђених Законом о раду.
Појашњења ради указујемо да је одредбом члана 42 Закона о раду дефинисано да су запослени који раде од куће или на даљину у потпуности изједначени са запосленима који раде у просторијама послодавца. Једина разлика је место рада и одређене специфичности везане за слободан начин рада.
Сходно наведномо указујемо да Уговор о раду који се закључује између послодавца и запосленог који обавља рад ван просторија послодавца мора да садржи:
- Трајање радног времена
- Начин вршења надзора над радом и квалитетом обављања послова запосленог
- Средства за рад за обављање послова које је послодавац дужан да набави, инсталира или одржава
- Употребу и коришћење средстава запосленог као и накнаду трошкова за њихову употребу
- Накнаду других трошкова рада и начин њиховог утврђивања
- Сва друга права и обавезе који су битни за обављање рада.
Према томе, у складу са Законом о раду, уговором о раду и општим актом, неспорно је да запосленом који ради ван просторија послодавца припада и право на накнаду других трошкова рада, и то конкретно накнада за службени пут, накнада за исхрану у току рада, регрес, солидарне помоћи, јубиларне награде и друга примања на исти начин као и запосленом у просторијама послодавца.
Ово из разлога што је чланом 42 став 4 Законом о раду дефинисано да основна зарада запосленог који обавља рад ван просторија послодавца не може бити утврђена у мањем износу од основне зараде запосленог који обавља исте послове у просторијама послодавца, па самим тим му припадају и сви други трошкови.
Међутим, морамо напоменути да се под другим трошковима рада које послодавац треба да надокнади запосленом који ради ван просторија послодавца, осим горе наведених, могу подразумевати трошкови струје, грејања, осветљења и др, а сагласно члану 105 став 3 Закона о раду. Битно је да висина тих трошкова и начин надокнаде буду дефинисани уговором о раду, односно Решењем о упућивању запосленог на рад од куће.
Такође мора се истаћи да постоје два начина коришћења средстава за рад од стране запосленог који раде ван просторија послодавца и то:
- средства за рад која су у власништву послодавца и послодавца је дужан да одржава та средства, конкретно да обавља поправке и замене дотрајалих делова
- средства за рад у власништву запосленог и том приликом за та средства мора бити утврђена накнада на име трошкова за њихову употребу које ће послодавац да надокнади запосленом.
Посебно правно питање представља чињеница да сходно одредбама Закону о раду, накнада ових трошкова није опорезива, док Закон о порезу на доходак грађана ова давања третира као накнаду трошкова запослених која су опорезива и потребно је на те надокнађене трошкове платити порез од 10%, али мора се напоменути да се доприноси не плаћају.
На крају, можемо закључити и као неспорно утврдити да Запослени који ради ван просторија послодавца има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада, као и на накнаду на име регреса за коришћење годишњег одмора, али нема право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак с посла, али и да има право на трошкове струје, грејања, осветљења и других трошкова. Дакле, неспорно се мора као закључак извести чињеница да је зарада гарантована као право код свих облика радног односа и мора бити иста без обзира на место рада, из ког разлога сваки уговор о раду мора да садржи одредбе које се тичу зараде, и то: новчани износ основне зараде на дан закључења уговора о раду, елементе за утврђивање основне зараде, радног учинка, накнаде зараде, увећане зараде, накнаду трошкова за исхрану у току рада, накнаду на име регреса за коришћење годишњег одмора и друга примања запосленог, као и рокове за исплату зараде и других примања на која запослени има право.
